Oblak koji se plašio kiše

Bilo jednom jedno toplo i tiho popodne. Mala Jana je sedela na mekom tepihu pored prozora. Pored nje je sedeo njen najbolji drugar, plišani zeka sa dugim, belim ušima.

Jana je gledala u nebo. Nebo je bilo plavo i mirno. Ali, iza crvenog krova susedne kuće, virilo je nešto belo i pufnasto.

Bio je to jedan sasvim mali, bucmasti oblak. Krio se iza dimnjaka i samo malo provirivao.

Jana se nasmešila i mahnula mu rukom. „Vidi, zeko,“ šapnula je Jana, „on se tamo sakrio!“

Zeka je samo tiho ćutao svojim mekanim ušima, ali je gledao pravo u krov. Mali oblak je zadrhtao. Šuš-šuš, zatresao se kao balončić od sapunice.

Jana je otvorila prozor i tiho upitala: „Hej, mali oblačiću! Zašto se kriješ iza dimnjaka?“

Mali oblak je provirio još malkice. Iz njega se čuo sasvim tihi glasić, kao šum vetra kroz travu: „P-plašim se... Ja sam još jako mali. Treba da pustim svoju prvu kišnu kap, ali ne znam kako... Plašim se da ne pogrešim.“

Mali oblak se još malo skupio i postao mekan kao loptica od vate.

„Nemoj da se bojiš,“ rekla je Jana sa najlepšim osmehom. „Kiša je divna i nežna. Hajde, zeko i ja ćemo ti pokazati ko sve jedva čeka tvoje kapljice!“

Jana je podigla svog plišanog zeku visoko ka prozoru. Zeka je pokazao šapicom dole, pravo u baštu.

U bašti su rasli mali, šareni cvetići. Crveni, žuti i plavi. Cvetići su malo spustili svoje zelene listiće. Bili su žedni nakon toplog sunčanog dana.

„Vidi ove cvetiće,“ rekla je Jana. „Oni pružaju svoje listiće i čekaju: daj nam vode, daj nam vode! Tvoja kapljica će ih napojiti i oni će se opet radosno uspraviti.“

Mali oblak je malo doplovio bliže. Puf, puf, pomerio se sa krova. Pogledao je cvetiće i malo se nasmešio.

„A vidi tamo, pored staze!“ poskočila je Jana. „Tamo je jedna mala, prazna barica od kamenčića. Ona čeka da u nju sleti malo vode, pa da u njoj pliva žuti listić kao mali brodić!“

Zeka je klimao glavom gore-dole.

Mali oblak je još više otvorio svoje pufnaste oči. „Zar je kapljica stvarno tako dobra?“ upitao je.

„Jeste, najlepša je na svetu,“ rekla je Jana. „Samo se opusti. Duboko udahni, pa polako...“

Mali oblak je stao tačno iznad cvetića. Zatvorio je oči, nežno se stresao, i...

Plop!

Prva kapljica je pala! Bila je sjajna, meka i topla. Pala je pravo na crvenu laticu cvetića. Cvetić se odmah veselo zatresao: pljas-pljas!

Zatim je pala još jedna kap: kap!

Pa još jedna: kap, kap!

„USPRAVILI SU SE!“ povikala je Jana radosno i pljesnula rukama.

Cvetići su podigli svoje glave i zamirisali prelepo. Mala barica se napunila vodom i zasvetlucala kao ogledalo. Jedan žuti listić je odmah pao u nju i zaplovio: pljus-pljus.

Mali oblak je bio toliko srećan! Više se uopšte nije plašio. Zatreperio je od radosti i pustio još nekoliko mekih, svilenih kapljica: kap... kap... kap...

„Hvala ti, Jana! Hvala ti, zeko!“ zacvrkutao je oblak. Bio je lagan, beo i potpuno miran.

Sunce je polako počelo da zalazi iza brda. Nebo je postajalo nežno roze i ljubičasto, toplo i pospano.

„Vreme je za spavanje, mali oblačiću,“ šapnula je Jana.

Mali oblak je nežno mahnuo svojim pufnastim krajem. Fuuu-fuuu, tihi vetrić ga je polako poneo preko neba. Plovio je mirno, polako, ka velikom, sjajnom mesecu koji se upravo budio.

Jana je zatvorila prozor. U sobi je bilo toplo i prijatno.

Uzela je svog mekanog zeku u naručje i legla u krevetac. Pokrila se mekim, toplim ćebencetom sve do brade.

Napolju je sve utihnulo. Cveće je mirno spavalo, napijeno mekim kapima. Barica je tiho svetlucala pod zvezdama.

Jana je zevnula jedan dugi, pospani zev.

„Laku noć, oblačiću...“ promrmljala je tiho. „Laku noć, zeko...“

I polako, mirno, Jana je utonula u najlepši, meki san...