Kako je Zujko naučio da spava

U uglu Vukove sobe stajao je jedan sasvim poseban robot. Vuk ga je celo popodne pažljivo pravio od velike kartonske kutije za cipele, sjajne srebrne folije i dva plava plastična čepa koja su služila kao oči. Na samom vrhu glave stajala je mala, savijena opruga sa starog notesa. Čim bi je neko dotakao, ona bi se zaljuljala i tiho zazujala: zvrnnn. Zato je dečak svom novom drugaru i dao ime Zujko.

Kada je došlo vreme za spavanje, Vuk se udobno smestio ispod mekog pokrivača. Baš u trenutku kada je ugasio lampu, začulo se tiho šuškanje kartona. Plavi čepovi su blago zasvetleli, a opruga na glavi se veselo zatresla.

„Bzz-zvrk! Režim za igru uključen! Šta sada radimo, Vuče?“ upita mali robot, koračajući polako na svojim četvrtastim nogama.

Vuk se nasmeši i podiže na lakat. „Sada je vreme za spavanje, Zujko. Noć je, svi se odmaraju.“

Mali kartonski robot nagnu glavu na stranu. Čepovi su mu zatreptali u mraku. „Smetnja u sistemu... Ja ne znam kako se prelazi u režim za spavanje. Meni se točkići u glavi još uvek vrte.“

Vuk je znao da mora nešto da smisli. Ako roboti ne piju toplo mleko i ne slušaju uspavanke, onda im sigurno treba prava robotska rutina.

„Znam!“ reče Vuk tiho, da ne probudi celu kuću. „Prvi korak za robotski san jeste brojanje šrafova. Zatvori oči i zamisli veliku kutiju punu sjajnih šrafića.“

Zujko poslušno spusti svoje papirne kapke. Vuk je počeo da broji, pucketajući prstima kao da šrafi: „Jedan mali šrafić... dva srebrna šrafa... tri velika, sjajna šrafa...“

Robot je brojao zajedno s njim, ali umesto da se umiri, odjednom poče da poskakuje na mestu. „Četiri, pet, šest šrafova! Oho, sada imam punu kutiju delova, hajde da napravimo raketu!“

Vuk se tiho zakikota i odmahnu rukom. „Čekaj, čekaj, to nas je previše razbudilo. Brojanje šrafova ne pomaže. Preći ćemo na korak broj dva.“

Dečak ustade iz kreveta, dohvati mekanu pamučnu krpicu sa svog radnog stola, pa priđe Zujku. „Sada sledi poliranje antene,“ objasni Vuk važno. „To svaki pravi robot radi pre nego što ugasi motore.“

Vuk je pažljivo uzeo krpicu i počeo nežno da trlja sjajnu oprugu. Kružio je polako, s vrha ka dnu. Opruga je prestala da zvrji i samo je tiho, umirujuće šaputala pod mekom tkaninom. Zujko se polako opuštao, a njegove kartonske ruke spustile su se uz telo. Plavi čepovi su svetleli sve mekše i toplije.

„Ima li promena u sistemu?“ upita Vuk šapatom.

„Baterija je... na pola,“ promrmlja Zujko, a glas mu je zvučao mrvicu sporije. „Još malo mi fali da ugasim svetla.“

Vuk se ponovo nasmeši. Znao je šta je poslednji, najvažniji korak. „Sada stiže treći korak: tri ozbiljna robotska zevanja. Bez toga nijedan kompjuter ne može da se ugasi. Gledaj me pažljivo.“

Vuk raširi usta u obliku velikog, četvrtastog ekrana, podiže ruke i zevnu duboko, praveći smešan zvuk: „Oooo-a-ummm.“

Zujko ga pogleda, pa otvori svoja kartonska usta. Prvo zevanje bilo je sasvim kratko: „A-um.“ „Dobro je, ali mora još dublje,“ podstakne ga dečak, pa zevnu i drugi put, protežući se sve do prstiju na nogama. Zujko zevnu drugi put, znatno duže, a opruga mu se jedva pomerala: „Aaaa-uuu-bzz.“

„A sada, treće, najozbiljnije,“ šapnu Vuk.

Zajedno su otvorili usta i pustili jedan ogroman, dugi, savršeni robotski zev. Vuk se odmah vratio pod svoj topli jorgan.

Zujko je polako prišao krevetu, naslonio svoju kartonsku glavu na meki jastuk i sklopio kapke preko plavih čepova. Opruga je napravila još samo jedno sasvim tiho zvrk... i potpuno se umirila.

„Režim za spavanje... uspešno uključen,“ prošaputa mali robot.

Soba je postala sasvim tiha, topla i bezbedna, dok su dečak i njegov robot mirno tonuli u najlepše snove.