Kako je robot Klik naučio da spava

U jednoj plavoj sobi sa zvezdastim tapetama, dečak Vuk je celo popodne proveo gradeći nešto sasvim posebno. Od velikih kartonskih kutija, srebrne folije, dva čepa od soka i jedne savijene opruge, nastao je pravi pravcati robot.

Vuk ga je ponosno pogledao i rekao: „Zvaćeš se Klik, jer ti antena pravi najsmešniji klik-klik zvuk na svetu!“

Kada se spustila topla noć, a mesec provirio kroz prozor poput srebrnog tanjira, u sobi je vladala potpuna tišina. Vuk se već uveliko ušuškao pod svoj meki jorgan, spreman za san. Ali odjednom... bzzzt! Kliiiik!

Kartonske ruke su se podigle! Dva plava dugmeta od soka zasvetlela su blagim, toplim sjajem. Robot Klik je napravio mali, trapavi korak po tepihu. „Bip-bop? Vuk? Da li je vreme za igru?“

Vuk je provirio ispod pokrivača, tiho se nasmejao i seo. „Nije, Klike. Noć je. Vreme je da pređeš u režim za spavanje.“

Klik je nagnuo svoju četvrtastu glavu, a opruga na vrhu se zanjihala. „Bip? Šta je to... spavanje? Moje lampice još uvek svetle! Moji zupčanici žele da se vrte! Kako se gasi ovaj sistem?“

Vuk se zamislio. Klik je bio napravljen od kartona, ali mu je srce kucalo poput pravog malog prijatelja. Nije imao prekidač za gašenje na leđima. „Ne brini“, reče Vuk sa osmehom, „ja znam tačnu proceduru za gašenje malih robota. Prvi korak: brojanje imaginarnih šrafova!“

Klik je trepnuo svojim plavim dugmićima. „Prijem! Započinjem brojanje.“

Vuk je počeo da broji, mašući rukama kroz vazduh: „Jedan sjajni šraf... dva okrugla šrafa... tri srebrna šrafa... četiri pospana šrafa...“ Klik je pratio Vukove prste, vrteo glavom levo-desno i brojao svojim metalnim glasićem: „Bip, pet šrafova... šest šrafova... sedam... ooo, osam šrafova... ali moji zupčanici i dalje rade!“

Vuk se tiho zakikotao. „Aha, to znači da moramo da pređemo na korak broj dva! Najvažniji tehnički zahvat: poliranje glavne antene.“

Vuk je uzeo kraj svog mekanog, plišanog ćebenceta. Prišao je Kliku i pažljivo počeo da glanca savijenu oprugu na vrhu kartonske glave. Šuš-šuš, šuš-šuš. „Poliramo levo, poliramo desno, da svi noćni signali postanu mekani i tihi.“

Klik je zatvorio jedno dugme, pa drugo. Iz njegovog kartonskog stomaka začulo se jedno tiho, umirujuće: bzzzzzzz... mrrr... „Antena je... glatka. Signali postaju... veeeoma spori.“

„A sada“, najavio je Vuk šapatom, „dolazi GLAVNI KORAK! Najmoćnija robotska komanda u čitavom svemiru: tri ozbiljna robotska zevanja!“

Klik se ispravio koliko god je mogao, trudeći se da bude vrlo profesionalan. „Spreman za zevanje broj jedan!“

Vuk je otvorio usta, podigao ruke i ispustio jedan dugačak, dubok: „Oooaaaahhh...“ Klik je otvorio svoja kartonska usta, opruga mu se opustila, pa je ponovio robotskim tonom: „Biiip... aaaaoooouuuuhhh...“

„Odlično ti ide“, prošaputao je Vuk. „Sada zevanje broj dva, još pospanije!“ „Aaaaa-hhmm...“ zevnuo je Vuk, a oči su mu se same sklapale. Klik je polako spustio kartonske ruke pored tela: „Bop... oooaaahhh... zupčanici usporavaju na deset posto...“

Soba je bila potpuno mirna, okupana mesečinom. Vuk se vratio u svoj krevet i uvukao pod jorgan, gledajući svog malog prijatelja. „I sada... poslednje zevanje za laku noć.“

„Aaaaahhh...“ zevnuli su zajedno, dečak i njegov robot, u savršenom, pospanom skladu.

Plava svetla na Klikovim dugmićima su se polako prigušila, pretvarajući se u jedva primetan, topao sjaj. Njegova kartonska ramena su se opustila, a oprugica se lagano naslonila na stranu. Klik je seo pored Vukovog kreveta, savršeno miran, savršeno ušuškan u tišinu noći.

„Režim za spavanje... uspešno aktiviran“, promrmljao je robot najtišim mogućim glasom. „Laku noć, Vuku... bip...“

„Laku noć, Klike“, odgovorio je Vuk, zatvarajući oči.

Zvezde na tapetama su tiho svetlucale, a mesec je čuvao stražu nad plavom sobom. Sve je bilo toplo, mirno i sigurno, dok su dečak i njegov mali robot plovili zajedno... pravo u najlepše snove.