Zlatni voz za lepe snove

U sobi je vladala tišina, a napolju je polako padala noć. Mala Sofija se već ušuškala pod svoj topli jorgan kada je čula tiho, neobično zujanje. Dopiralo je pravo ispod kreveta.

Zavirila je dole i širom otvorila oči od čuda. Tamo je svetlucao majušni, sjajni voz. Njegovi točkovi su bili zlatni, a iz dimnjaka se dizao tanak pramičak srebrnastog dima koji je mirisao na vanilu. Pored lokomotive stajao je patuljak u plavom kaputiću sa velikom kapom na glavi. Izgledao je veoma zabrinuto dok je preturao po svojim džepovima.

„Dobro veče“, prošaputala je devojčica pazeći da ga ne uplaši. „Ko si ti?“

Patuljak se okrenuo i duboko naklonio. „Ja sam mašinovođa Luka. Vozim noćni ekspres i nosim deci najlepše snove. Ali imam veliki problem, Sofija. Izgubio sam zvezdanu mapu. U vagonima imam tri posebna sna u mehurićima, a zaboravio sam kome koji pripada.“

Sofija se nasmešila i sela na mekani tepih. „Ne brini, Luka. Ja poznajem svu decu iz ove ulice. Zajedno ćemo otkriti gde koji san putuje.“

Luka je odahnuo i otvorio vrata prvog vagona. Iz njega je izleteo svetleći mehur od sapunice. Unutra se vrteo san o kitovom repu koji veselo pljuska među belim, mekanim oblacima.

„Gle kako je plav i vedar“, reče Luka zamišljeno. „Kome bi se ovo dopalo?“

Sofija se odmah setila svog najboljeg druga. „Znam! Naš komšija Vukan po ceo dan crta morske dubine i kita koji nosi mornarsku kapu. Taj san mora biti njegov!“

Luka je veselo klimnuo glavom. Nežno je dodirnuo mehur svojim malim prstom, a na njemu se u trenu pojavila zlatna adresa sa Vukanovim imenom. San je tiho kliznuo nazad u vagon, sasvim spreman.

Zatim je mašinovođa otvorio drugi vagon. Odatle je poleteo mehur u kome se okretao sjajni crveni bicikl sa velikim leptirovim krilima. Pedale su se same okretale po vazduhu.

Luka je počešao svoju kapu. „Leteći bicikl... Da nije to možda za tebe, Sofija?“

„Nije za mene“, nasmejala se Sofija. „Ali moja drugarica Dunja već danima pokušava da nauči da vozi bicikl bez pomoćnih točkića. Stalno govori kako bi volela da poleti preko velikog brega u parku. Ovo je san za Dunju!“

Luka se osmehnuo i posuo mehur zlatnim prahom. Na mehuru je odmah zasijalo Dunjino ime.

Ostao je još samo treći vagon. Iz njega je isplovio najveći i najmekši mehur. U njemu se nalazio ogroman, čaroban dvorac napravljen od perjanih jastuka, sa kulama od vunenih ćebadi.

Luka pogleda preostali san, pa upita: „A ko bi mogao da želi ovakav dvorac?“

Sofija je pogledala svoj krevet, pa se tiho nasmejala. „Pa to sam ja! Danas sam celo popodne pravila tvrđavu od jastučića u dnevnoj sobi i zamišljala kako spavam u pravom dvorcu.“

„Pronašli smo sve adrese!“, radosno uzviknu mali mašinovođa. San o dvorcu je nežno sleteo pravo na Sofijin jastuk i tiho se stopio sa posteljinom.

Voz je ispustio sasvim tihi pisak, mekan poput šapata. Svi snovi su bili na svom mestu.

„Hvala ti, pametna devojčice“, rekao je Luka penjući se u svoju kabinu. „Sada mogu mirno da krenem na noćni put.“

Sofija se popela u svoj krevet i legla na mekani jastuk. Zlatni točkovi su se nečujno zavrteli po podu sobe. Voz je polako klizio kroz prozor, pravo ka zvezdama, noseći Vukanu kita i Dunji leteći bicikl.

Soba je utonula u potpuni mir. Sofija je zatvorila teške kapke, a oko nje su već počeli da rastu meki zidovi njenog novog dvorca od jastuka. Laku noć.