Mali voz za najlepše snove

Noć je polako spustila svoju tamnoplavu zavesu preko prozora dečje sobe. Sve je mirovalo — zvezde su treperile poput sićušnih noćnih lampica, a sat na zidu je tiho kuckao: tik-tak, tik-tak.

Devojčica Sofija je ležala ušuškana pod svojim mekanim, cvetnim jorganom. Baš kada je sklopila oči, začula je jedan sasvim neobičan zvuk. Ču-ču... ču-ču...

Zvuk je dolazio pravo odozdo, ispod njenog kreveta! Sofija je provirila preko ivice dušeka. Tamo, na tepihu koji je ličio na tamnu livadu, svetlucale su srebrne šinice. Po njima je klizio minijaturni, zlatni voz! Iz njegovog dimnjaka nije izlazio običan dim, već svetlucavi oblačići koji su mirisali na vanilu i toplo mleko.

Voz se zaustavio uz tiho pffff, a sa lokomotive je sišao čovečuljak sa kapom većom od glave. "O, ne, ne, ne... gde li je nestala?" mrmljao je mašinovođa, prevrćući džepove svog plavog kaputića.

Sofija se tiho nasmešila i šapnula: "Zdravo! Da li si nešto izgubio?"

Mašinovođa je podigao pogled i poskočio od iznenađenja. "Ah! Dobro veče, devojčice! Ja sam mašinovođa Noćne kompozicije. Prevozim najlepše snove za decu iz tvoje ulice, ali... izgubio sam zvezdanu mapu! Sad ne znam kome koji san pripada."

"Ja ti mogu pomoći!" reče Sofija veselo. "Poznajem svu decu iz našeg kraja. Pokaži mi šta imaš u vagonima!"

Mašinovođa se obradovao. Otvorio je vrata prvog vagona. Unutra je lebdela jedna blistava, svetlucava kugla. U njoj se jasno video bicikl sa krilima od leptirovih pera koji je leteo iznad krovova.

"Hm, san o letećem biciklu..." zamislila se Sofija. "Pa to je za Marka! On po ceo dan vozi svoj plavi bicikl po parku i stalno priča kako bi voleo da preskoči najveće drvo!"

"Bravo!" poskoči mašinovođa i pritisnu malo dugme. Zlatna kuglica sa letećim biciklom tiho je izletela kroz prozorčić, pravo prema Markovoj kući na kraju ulice.

Zatim su prišli drugom vagonu. Tamo je lebdela meka, paperjasta kugla u kojoj se video ogroman, nežni plavi kit kako veselo pliva i roni kroz bele, pufnaste oblake.

"Gledaj kako je divan," uzdahnu Sofija, a onda se nasmejala: "Znam! To je za malu Lenku! Ona obožava more, a soba joj je puna plišanih morskih životinja. Čak i na pidžami ima nacrtanog kita."

"PUN POGODAK!" povika mašinovođa veselo. Pustio je i taj san, koji je tiho otplovio kroz noćni vazduh, svetlucajući poput zvezde padalice pravo ka Lenkinom prozoru.

Ostao je još samo treći, najveći vagon. Mašinovođa je pažljivo odškrinuo vrata.

Iz vagona se prosula topla, zlatno-ružičasta svetlost. Unutra je sijao čarobni dvorac napravljen od najmekših jastuka na svetu, sa kulama od svile i toboganima od tople ćebadi. Bio je to najudobniji san koji se mogao zamisliti.

"Čiji bi ovo mogao biti san?" upita mašinovođa, gledajući zbunjeno oko sebe.

Sofija se zamislila. "Niko u ulici ne voli jastuke više od..." Odjednom je shvatila! Pogledala je svoj krevet sa tri velika jastuka i mekanim jorganom. "Pa to je moj san!"

"Tako je!" nasmeja se mašinovođa radosno. "To je san za najpažljiviju devojčicu koja je večeras spasila sve noćne vožnje."

Čarobni dvorac od jastuka nežno je izleteo iz vagona i spustio se pravo na Sofijin krevet, obavijajući ga prijatnom, toplom svetlošću.

Mašinovođa se popeo nazad na svoju lokomotivu. "Hvala ti, Sofija. Sada svi mirno spavaju. Vreme je da i ti sklopiš oči."

Mali voz je zapištao sasvim tiho — ćuuuu-ćuuuu — poput nežne uspavanke. Šine su polako nestajale sa tepiha, a zlatna svetla lokomotive pretvarala su se u male, pospane iskre.

Sofija se vratila pod svoj jorgan. Krevet je bio neverovatno mekan, baš kao dvorac iz njenog novog sna. Osetila je kako joj kapci postaju teški, teški i mirni.

"Laku noć, mali vozu..." prošaputala je u jastuk.

Noć je bila tiha, zvezde su čuvale nebo, a dvorac od jastuka je već čekao u bajkovitom carstvu snova... laku... noć...