Fenjer nad dve reke

Noć je polako padala nad gradom, a plavičasta magla spustila se sasvim nisko, pravo na reke. Dečak Stefan sedeo je pored svog prozora, naslonivši bradu na dlanove. Iznenada, tihi šum krila prekinuo je večernji mir. Na drveni sims sletela je stara, krupna sova sa mekim, sivim perjem i očima okruglim poput dva zlatna dukata.

Stefan ju je prepoznao odmah. Bila je to sova Mudrica sa Kalemegdana. Međutim, Mudrica je delovala veoma zabrinuto. U kljunu nije imala ništa, a njena uobičajena svetlost je nedostajala.

Mudrica progovori tihim, hrapavim glasom: „Stefane, u velikoj sam nevolji. Izgubio se moj mali fenjer od kovanog gvožđa. Bez njega ne mogu da osvetlim ušće gde se Sava uliva u Dunav, a noćas je magla tako gusta da brodići lutaju i ne znaju gde je bezbedna obala.“

„Ne brini, Mudrice“, reče Stefan odlučno, obuvajući svoje tople patike. „Pronaći ćemo ga zajedno.“

Sova pruži svoja velika krila i Stefan se uhvati za njena meka leđa. Uz samo jedan snažan zamah, poleteli su uvis, visoko iznad krovova, dok su se svetiljke Beograda dole pružale kao zlatne ogrlice.

Leteli su pravo ka Skadarliji, gde je stara kaldrma mirisala na pečeno kestenje. Na jednoj grani kestena dremao je vrabac Živko, uvučene glave pod krilo.

Stefan ga tiho pozva: „Živko, prijatelju, da li si možda video Mudričin fenjer?“

Vrabac se probudi, trepnu dva puta, pa veselo poskoči na grančici: „Čuo sam neko tiho zveckanje u sumrak! Letelo je visoko, ali vetar je odneo sjaj pravo dole, ka reci. Nešto je palo među vrbake pored Dunava!“

„Hvala ti, Živko!“, doviknu Stefan.

Mudrica ponovo zamahnu krilima i poleteše pravo prema velikoj, mračnoj vodi. Dunav je bio miran, ali obavijen gustim velom magle. Kroz sivilo su se čule samo tihe sirene brodića koji su nesigurno tapkali u mestu, čekajući znak sa tvrđave.

Stefan se nagnu sa Mudričinih leđa i zagleda u vodu. Tamo, blizu obale, začulo se lenjo pljuskanje. Iz vode je izronio stari brkati šaran, krljušti sjajnih poput starog srebra.

„Dobro veče, čika Šarane“, reče Stefan što je tiše mogao. „Da li je fenjer možda pao na rečno dno?“

Stari šaran polako pomeri peraja: „Nije na dnu, dečače. Video sam nešto svetlucavo kako visi visoko na staroj ribarskoj vrši, upleteno među suvim granama bele vrbe. Magla je pregusta, ne mogu da dohvatim.“

Stefan se osmehnu jer se setio nečega važnog. U džepu svoje jakne nosio je drveni štap sa kukicom, koji je tog popodneva napravio dok se igrao u parku.

„Mudrice, spusti me sasvim blizu one grane!“, reče dečak.

Sova nečujno zalebde tik iznad reke. Stefan je pružio ruku, pažljivo nanišanio svojom kukicom i zakačio metalnu dršku fenjera. „Imam ga!“, povika radosno.

Fenjer je još uvek toplo svetlucao. U njemu je gorela mala, postojana kalemegdanska iskra. Mudrica ga nežno uze u svoj kljun, a Stefan se ponovo čvrsto privi uz njeno toplo perje.

Poleteli su nazad ka vrhu tvrđave, gde je stajala stara kamena kula. Čim je Mudrica spustila fenjer na njegovo postolje, zrak tople, zlatne svetlosti probio je maglu i obasjao čitavo ušće. U daljini, brodići su veselo zatrubili, prepoznavši pravi put, pa su mirno zaplovili ka sigurnom pristaništu.

Pre nego što se na istoku pojavilo prvo rumenilo zore, sova je vratila Stefana do njegovog prozora.

„Hvala ti, Stefane“, prošaputa sova Mudrica meko. „Noć je sada mirna, a reke su bezbedne.“

Stefan se uvuče pod svoj meki, topli jorgan. Kroz prozor je video kako zlatno svetlo sa tvrđave tiho bdi nad vodom, dok je grad polako tonuo u najlepši, najmirniji san.

Laku noć, reke. Laku noć, brodići.