Mali zmaj od šarenih konfeta

Na samom rubu Šaputave šume raslo je jedno veliko, staro drvo. Visoko u njegovim zelenim granama stajala je drvena kućica. U toj kućici živeo je dečak Luka. Luka je voleo da sedi na svom malom balkonu i gleda kako vetrić njiše meku travu.

Jednoga dana, među gustim lišćem, začulo se tiho šuškanje. Šuš, šuš. Luka je provirio kroz ogradu. Tamo je sedelo jedno neobično, malo stvorenje. Bilo je sasvim žuto, sa dva kratka krilca i sjajnim, krupnim očima.

Luka mu se blago nasmešio i rekao: — Zdravo. Ja sam Luka. Ko si ti?

Malo stvorenje je tiho uzdahnulo i odgovorilo tankim glasom: — Ja sam mali zmaj Žuća.

Žuća je spustio pogled ka svojim prstićima. Nos mu se odjednom naborao. Zadrhtao je jednom, pa još jednom. Aaaa... aaaa-pćiha!

Luka je trepnuo od čuda. Iz Žućinog nosića nije izašao plamen, niti gusti dim, kako to biva kod velikih zmajeva. Izleteo je ceo oblak veselih, šarenih papirića! Crvene, plave i žute konfete poletele su kroz vazduh i pale na zelene grane.

Ali Žuća je samo pokrio lice šapicama. — Svi pravi zmajevi bljuju vatru — prošaputao je zmaj Žuća. — A ja samo kinem papiriće. Baš sam nespretan.

Luka je pružio ruku i nežno dodirnuo Žućino toplo rame. — Nisi nespretan, Žućo. Tvoje konfete su prelepe. Čekaj samo da vidiš šta sve možemo s njima!

Luka je sišao niz merdevine, a Žuća je poleteo za njim, mašući malim krilima. Pošli su stazicom kroz mekanu mahovinu. Tamo, kraj potočića, sporo je hodala stara kornjača Mara. Nosila je svoj teški oklop i tiho uzdisala. Danas je bio njen rođendan, a bila je sasvim sama.

Luka je namignuo svom novom drugaru i šapnuo: — Hajde sada, Žućo. Pokloni baka-Mari malo svoje čarolije.

Žuća je stao ispred stare kornjače. Osetio je kako ga nos opet malo golica. Škakljuc, škakljuc. Duboko je udahnuo. Aaaa... aaaa-pćiha!

Puf! U vazduh se podigao ogroman oblak sjajnih, šarenih konfeta. Zaplesale su oko drveća i lagano se spustile pravo na Marinu glavu i njen oklop, baš kao najlepša rođendanska kapa.

Stara kornjača se zaustavila. Pogledala je uvis, pa u svoje šarene noge. Na njenom starom licu zasijao je najtopliji osmeh. — Jao, divote! — rekla je baka-Mara radosno. — Hvala vam, deco. Nikada nisam imala ovako veselu rođendansku kapu!

Žuća je zatreptao. Njegov mali repić je veselo zaigrao levo-desno. Prvi put je shvatio da njegovi šareni oblačići donose veliku radost. Više se uopšte nije stideo.

Sunce je polako počelo da tone iza Šaputave šume. Nebo je postalo toplo i narandžasto, a šuma se lagano umirila. Ptice su sakrile kljuniće pod krila. Baka-Mara je polako otišla u svoju kućicu od lišća da spava.

Luka i mali zmaj Žuća vratili su se do velikog drveta. — Moramo da pospremimo travu pre spavanja — rekao je Luka mirnim glasom.

Zajedno su počeli da skupljaju zalutale papiriće. Jedan crveni papirić s travke. Jedan plavi s meke mahovine. Pa jedan žuti koji je pao na cvetić. Skupili su ih sve u malu gomilicu kraj drveta, da nikome ne smetaju.

Kada je stazica ponovo bila čista, popeli su se u kućicu. Žuća je bio veoma pospan. Njegova mala krila bila su teška, a okice su se same sklapale.

Luka ga je pokrio mekim, plavim ćebencetom. — Laku noć, Žućo. Danas si napravio pravo malo čudo.

Mali zmaj je tiho uzdahnuo od topline. Sklupčao se u mekom uglu kućice i mirno zaspao, dok je tihi noćni vetrić blago ljuljao njihovo drvo.