Zmaj koji je kinuo dugu

Na samom rubu Šaputave šume, gde je trava mirisala na kamilicu i divlju nanu, stajala je jedna drvena kućica na drvetu. Dečak Luka voleo je da sedi na njenom tremu i posmatra kako se zvezde polako pale na nebu. Veče je bilo mirno, sve dok iz obližnjeg žbuna borovnica nije doprlo jedno tiho, šuškavo... apćiha!

Luka je provirio kroz lišće. Iz žbuna se nije podigao dim, već čitav oblak svetlucavih, sjajnih konfeta! U svim mogućim bojama — zlatnoj, nebeskoplavoj i nežno ružičastoj — papirići su lebdeli kroz vazduh.

Među granama je sedeo majušni, zdepasti zmaj sa krilima mekim poput somota i krupnim očima boje meda. Bio je žut kao najlepši maslačak.

„Ko si ti?“ upita Luka, silazeći niz merdevine.

Mali zmaj je brzo pokrio nos šapicama. „Ja sam Žuća...“ prošaputao je stidljivo, gledajući u svoje prste. „I ja sam verovatno najgori zmaj na svetu. Pravi zmajevi bljuju plamen i greju pećine... a ja? Čim me nos malo zagolica, ja samo kinem gomilu šarenih papirića. Svi mi se sigurno smeju.“

„Ali to je predivno!“ reče Luka sa osmehom, hvatajući jednu zlatnu konfetu koja mu je sletela na dlan. „Nikada nisam video ništa tako čarobno. Zašto bi se stideo nečega što donosi toliku radost?“

Žuća je sumnjičavo podigao jedno uvo: „Stvarno misliš da to nije strašno?“

„Hajde da ti pokažem koliko je to posebno,“ namignu Luka.

Krenuli su zajedno niz stazicu osvetljenu mesečinom. Uskoro su naišli na staru kornjaču Maru, koja je tužno sedela na panju. Bila je umorna i pomalo neraspoložena jer joj je ceo dan bio siv i dosadan.

Luka se nagnuo ka zmaju: „Žućo, mislim da je tvoj nos upravo ono što baka Mari treba.“

Žuća je duboko udahnuo. Nos mu se naborao. Aaa... aaa... APĆIHA!

Iznad kornjačinog oklopa eksplodirao je najraskošniji, najsjajniji oblak šarenih zvezdica i traka! Baka Mara je podigla glavu, a njene stare oči su zasijale.

„O, pa ovo je pravi mali vatromet radosti!“ uzviknula je kornjača, pljeskajući šapama. „Hvala ti, dragi zmajiću, obojio si mi veče u najlepše boje!“

Žuća je poskočio od sreće, a njegova mala krila su zatreperila. Po prvi put u životu, osetio je kako mu u grudima ne tinja stid, već toplo, mekano zadovoljstvo. Njegov neobični talenat nije bio mana — bio je to pravi pravcati dar za ulepšavanje sveta.

Šuma se polako pripremala za počinak. Vetrić je prestao da duva, a zrikavci su započeli svoju uspavanku. Po travi su ostali rasuti svetlucavi papirići, blistajući pod mesečevim zracima poput zvezdanog tepiha.

„Hajde sada da pospremimo livadu,“ reče Luka nežno, „kako bi cveće moglo mirno da spava.“

Žuća je klimnuo glavom. Zajedno su, polako i bez žurbe, skupljali konfete sa mahovine i travki. Svaki papirić koji bi podigli pucketao je tiho, kao da i sam želi da utone u san. Stavljali su ih u malu drvenu kutiju, gde će čekati neko novo slavlje.

Kada je i poslednja zlatna konfeta bila na svom mestu, šuma je utonula u potpunu tišinu. Žuća je seo pored Luke na meku travu. Njegove krupne, tople oči počele su da se sklapaju.

Zmaj je široko zevnuo, a iz njegovog nosića je izletela samo jedna, majušna, srebrna iskrica koja se odmah ugasila na noćnom vazduhu.

„Laku noć, Žućo,“ prošaputa Luka, pokrivajući svog novog prijatelja mekim ćebencetom od lišća. „Ti si najbolji zmaj kog poznajem.“

Žuća se udobno smestio, naslonio glavu na šapice i tiho zapredao poput mačeta. Noć je bila topla i meka, a ceo svet je polako, mirno... zaspao.