Teodora i ježić Paja

U zelenom dvorištu, baš pored žutih maslačaka, devojčica Teodora je čula jedno tiho: šuš, šuš.

Zavirila je iza velikog lista i ugledala nešto preslatko. Bio je to mali jež. Na glavi je nosio pravu, crvenu vunenu kapu. Ali ta kapa je bila toliko velika da mu je stalno padala preko očiju i pokrivala mu čak i mali, sjajni crni nosić.

Ježić je pružio malu šapu i rekao: — Ja sam Paja!

— Zdravo, Pajo, ja sam Teodora. Gde si pošao tako lepo obučen? — pitala je devojčica sa osmehom.

Paja je povukao kapu sa nosića, nasmešio se i odgovorio: — Idem svojoj kućici ispod starog hrasta, ali kapa mi stalno beži dole! Svaki čas moram da stanem jer ništa ne vidim ispred sebe.

Teodora se tiho nasmejala: — Ja ću ti pomoći da stigneš do hrasta. Možemo da idemo zajedno, pa se uopšte nećeš plašiti.

Tako su Teodora i ježić Paja krenuli stazicom. Korak, korak, hop.

Odjednom, kapa je opet skliznula Paji preko očiju. Zbog toga se ježić malo zateturao i kucnuo u jednu crvenu bulku. Sa cveta je poletela mala pčelica Maja. Bila je jako pospana i krilca su joj bila teška od celodnevnog letenja.

Pčelica Maja je sletela pravo na Pajinu glavu. — Uh, kako je ovde meko i toplo — rekla je Maja, sela na sam vrh crvene kape i sklopila svoja krilca da malo predahne.

Paja je veselo mrdnuo nosićem: — Moja kapa je udoban krevetić za pospanu Maju! Neka odspava malo, meni nimalo ne smeta!

Teodora je nežno podigla ivicu kape da Paja može lepo da vidi put. — Idemo dalje! Korak, korak, hop.

Išli su tako kroz meku travu, dok je Maja mirno dremala na toploj vuni. Stigli su blizu zelenog žbuna sa slatkim šumskim jagodama. Tamo je na grančici stajalo jedno sasvim malo ptiče. Zvalo se Koki. Ptiče je gledalo u nebo i drhturilo. Iz jednog belog oblaka pala je jedna topla kap kiše: pljus, pravo Kokiju na kljun.

Koki je tiho zacvrkutao: — Joj, kišica mi kvasi perje! Gde sad da nađem zaklon?

Teodora se odmah dosetila. Pažljivo je nagnula široki rub Pajine crvene kape. — Dođi, malo ptiče, sakrij se ovde kod nas.

Ptiče Koki je skočilo pravo pod obod kape. Tamo je bilo potpuno suvo i mirisalo je na čistu vunu. — Gle, moja kapa je i pravi kišobran! — povikao je ježić Paja, srećan što svi uživaju i što pomaže drugarima.

Tako su išli dalje: pčelica je spavala na vrhu, ptiče se grejalo pod obodom, a Teodora je pažljivo držala kapu da Paja lepo vidi svaki kamenčić na stazi.

Korak, korak, hop.

Uskoro su stigli do velikog, starog hrasta. Ispod njegovog korenja nalazila se mala, topla rupa, puna suvog šuškavog lišća. To je bila Pajina kućica.

Kiša je prestala i vetrić se smirio. Sunce se ponovo pomolilo kroz visoku krošnju i obasjalo cveće u travi.

Ptiče Koki je veselo zamahalo krilima: — Hvala vam! Sad sam sasvim suv i letim u svoje gnezdo!

I pčelica Maja se probudila, protegla nožice i zujnula: — Hvala na odmoru, divna kapo! Baš sam lepo odspavala!

Maja je odletela pravo ka svojoj košnici, a Koki visoko na zelenu granu.

Paja se okrenuo prema devojčici i zahvalno je pogledao. — Hvala ti, Teodora. Bez tebe bih sigurno zalutao u ovoj visokoj travi.

Skinuo je veliku kapu sa glave. Teodora mu je pomogla da je unese u kućicu ispod hrasta. Kapa više nije smetala Pajinim očima. Spustili su je u suvo lišće i postala je najmekši, najtopliji jastuk na svetu.

Ježić Paja je prišao svom crvenom jastuku. Legao je, uvio se u malu lopticu i naslonio njuškicu na mekanu vunu.

— Laku noć, Pajo — šapnula je Teodora tiho sa praga kućice.

Ježić je samo tiho uzdahnuo od miline i mirno zatvorio oči. U Pajinoj kućici postalo je sasvim tiho, meko i toplo.