Mala Teodora i ježić Paja

Bilo je tiho, toplo popodne u zelenom dvorištu. Mala Teodora je šetala po mekoj travi. Tap, tap, tap, išle su njene male patikice. Sunce je sijalo, a cveće je mirisalo na med.

Odjednom, iza jednog velikog žbuna ruža, začulo se nešto neobično. Šuš, šuš, šuš. Teodora je zastala. Nagnula se i pogledala u travu. Tamo je bila jedna velika, meka, crvena vunena kapa! Kapa je bila pletena, topla i... kretala se! Boc, boc, tup! Kapa je udarila u malu grančicu.

Ispod kape se začuo tihi, tanani glasić: „Joj! Gde je put? Ništa ne vidim!“

Teodora je čučnula i nežno podigla rub kape. Ispod se pojavio mali, crni nosić, dva sjajna oka i leđa puna sitnih bodlji.

„Pa ti si mali jež!“ uzviknula je Teodora.

„Ja sam ježić Paja,“ rekao je jež i tiho uzdahnuo. „Našao sam ovu divnu, toplu kapu. Ali... toliko je velika da mi stalno pada preko očiju! Hap! I opet sam u mraku! A moram da stignem do svoje kućice ispod starog hrasta.“

„Ne brini, Pajo,“ nasmešila se Teodora. „Ja ću ti pomoći. Držaću te za šapicu i zajedno ćemo naći tvoju kućicu.“

I tako su krenuli. Teodora je išla polako, tap, tap, tap, a ježić Paja je koračao pored nje, šljap, šljap, šljap. Velika crvena kapa mu je i dalje stajala na glavi, malo nakrivljena, sa velikom pufnastom lopticom na vrhu.

Dok su prolazili pored leje sa jagodama, začuli su tiho zujanje. Zzz, zzz, zzz. Na jednom listiću sedela je mala pčelica Maja. Izgledala je umorno.

„Uh, sunce još uvek jako sija, a moja krilca su se ugrejala,“ požalila se pčelica.

Paja je zastao, a kapa mu je opet skliznula na nos. Pufnasti rub kape napravio je divnu, meku senku tačno iznad lista jagode!

„Ooo, hvala ti, ježiću!“ radosno je zujala pčelica, odmarajući se u hladu tople kape. „Kako je ovo lepa hladovina!“ Mahnula im je krilcima, a Teodora i Paja su nastavili dalje.

Išli su stazicom od belih kamenčića. Pored staze, na mekoj mahovini, sedela su dva mala, siva mišića. Pokušavali su da ponesu jedno veliko, zrelo zrno grožđa. Ali zrno je bilo okruglo i stalno im je bežalo. Kotrlj, kotrlj, hop!

„Šta to radite, mišići?“ upitala je Teodora.

„Želimo da odnesemo grožđe mami, ali nam stalno ispada,“ rekli su mišići tužno.

Paja se nasmejao, sagnuo glavu, a velika crvena kapa se izvrnula kao mala, meka korpica! „Ubacite ga ovde!“ rekao je Paja.

Mišići su ubacili slatko grožđe pravo u meku vunu. Kapa ga je držala čvrsto i sigurno. Tup! Grožđe je bezbedno stiglo do mišićje rupe. Mišići su veselo poskočili: „HURA! Hvala ti, Pajo! Tvoja kapa je čarobna!“

Sunce je polako počelo da se spušta iza ograde. Nebo je postalo narandžasto i ružičasto. Ali, onda je dunuo jedan mali, prolećni vetrić. Fijuuu, fijuuu.

Na grani drveta stajalo je malo ptiče i tiho cvrkutalo: „Ćiu, ćiu... Moji prstići su se smrzli od vetrića.“

Tada se desilo nešto najlepše! Teodora je nežno skinula kapu sa Pajine glave, podigla je visoko na prstima i pažljivo je stavila na nisku granu, tačno oko malog ptičijeg gnezda.

Kapa se raširila kao najmekši, najtopliji crveni šator na celom svetu! Ptiče se ugnjezdilo unutra, meko i ušuškano.

„ĆIUUU! Kako je toplo i meko!“ zacvrkutalo je srećno ptiče i sklopilo svoja krilca.

Ježić Paja je pogledao oko sebe. „Gledaj, Teodora! Vidim sve! Vidim cveće, vidim nebo, i... vidim svoju kućicu!“

Stigli su do velikog, starog hrasta. Ispod korena bilo je malo, skrovito mesto puno suvog, mirisnog lišća. To je bila Pajina kućica.

Paja je pogledao Teodoru svojim sjajnim okicama. „Hvala ti, Teodora. Moja kapa je danas pomogla svima, a ti si pomogla meni.“

Teodora ga je nežno pomazila po malom nosiću, pazeći na bodljice. „Lepo spavaj, mali Pajo.“

Paja je zevnuo, tako slatko i široko: „Aaa-h... Laku noć, Teodora.“ Uvukao se u meko lišće i sklupčao u jednu malu, mirnu lopticu. Puf.

Dvorište je utihnulo. Vetrić je prestao da duva. Pčelica je spavala, mišići su spavali, ptiče u vunenoj kapi je tiho dremalo.

Teodora je polako pošla ka svojoj kući. Prve zvezde su zasijale na nebu, kao male zlatne lampice.

Sve je bilo mirno, toplo i pospano... Laku noć, malo dvorište... Laku noć, ježiću Pajo...