Zvezdani trag mačka Mrvice

U maloj, ušuškanoj sobi na kraju mirne ulice, sedmogodišnja devojčica Mila spremala se za počinak. Noć je bila tiha i topla, a plišane zavese lagano su se njihale na svežem večernjem povetarcu. Mila je već navukla svoje omiljene pidžame sa crtežima oblaka, ali njen mačak, pufnasti sivi Mrvica sa belim šapicama, nije mario za spavanje.

Čučao je na sims prozora, visoko podignutog repa, i pažljivo posmatrao tamnoljubičasto nebo. Škljoc! — tiho je kvrcnuo prozorčić, a Mrvica je vešto pružio šapu u mrak. Kada ju je povukao unutra, na njegovom mekom jastučiću svetlucala je sićušna, blistava iskra!

Mila je prišla na prstima i zapanjeno prošaputala: „Mrvice... pa ti to hvataš prave zvezde?“

Mačak je samo tiho preo: mrrr-mrrr, pa njuškom gurnuo svetleću tačkicu prema njoj. Bila je to mala, zaspala zvezdica, meka i topla poput zrna pečenog kestena. Međutim, ova zvezdica nije veselo treperila kao ostale. Sijala je bledunjavo i tiho jecala: cin-cin-cin, kao majušno srebrno zvonce.

„Šta nije u redu, zvezdice?“ upita Mila nežno je držeći na dlanu.

Zvezdica je zatreperila i ispustila snopić svetlosti prema bašti. Nije znala gde pripada — skliznula je sa neba pre nego što je pronašla svoje pravo noćno mesto.

„Moramo joj pomoći da nađe svoj dom pre nego što svi utonu u san,“ reče Mila odlučno. Obula je svoje meke sobne papuče, prebacila ćebence preko ramena, a Mrvica je ponosno koračao ispred nje, njuškajući blistavi trag koji je lebdio u vazduhu.

Izašli su u dvorište gde je trava mirisala na rosu i lavandu. Noćno naselje je spavalo u savršenom miru. Trag svetlucavog zvezdanog praha vodio ih je pored uspavane baštenske fontane, ispod krošnje starog hrasta, pa sve do malog kamenog zida na kraju staze.

Svuda oko njih, male zalutale zvezde koje je Mrvica ranijih večeri spasio već su pronašle svoje zadatke: jedna je nežno osvetljavala gnezdo pospanog kosa, druga je sijala u latici noćnog cveta kako bi bube znale put kući. Ali ova najmanja zvezdica još uvek nije imala svoj kutak.

„Da li tvoje mesto sija visoko na vrhu dimnjaka?“ upita Mila. Zvezdica je tužno zatreperila i zatresla se: ne-ne.

„Možda u odsjaju lokvanja u jezeru?“ predloži devojčica. Zvezdica je ponovo tiho zazvonila: cin... cin... i ostala bleda.

A onda, Mrvica se iznenada zaustavio pored stare klupe ispod rascvetalog jasmina. Pogledao je gore, ka grani na kojoj je visio stari, zaboravljeni stakleni fenjer. Bio je prazan, taman i usamljen.

Zvezdica je odjednom poskočila sa Milinog dlana! ZASVETLELA JE JAČE NEGO IKADA PRE!

Letela je u malim, radosnim krugovima, ostavljajući za sobom zlatne i srebrne varnice, a zatim se flup — smestila pravo u središte staklenog fenjera.

U tom trenutku, čitavo dvorište obasjao je najmekši, najtopliji sjaj koji je Mila ikada videla. Staklo fenjera pretvorilo je svetlost u zvezdanu čipku koja se prelivala po lišću, travi i krovovima kuća. Jasmin je zamirisao još slađe, a noć je postala bezbedna, topla i beskrajno lepa. Mala zvezda je pronašla svoje mesto — postala je čuvar najlepših snova u celom naselju.

„Pogledaj kako je srećna,“ prošaputa Mila, mazeći Mrvicu iza uva. Mačak je zadovoljno zatvorio oči i glasno zapreo: purrrr, purrrr.

Vreme je bilo za povratak. Laganim, tihim koracima, Mila i njen mali zvezdani pomoćnik vratili su se u kuću. Popeli su se uz škripave drvene stepenice, pazeći da ne probude tišinu koja je vladala domom.

Mila se uvukla pod svoj debeli, meki jorgan, a Mrvica se smotao u savršeno klupko tik pored njenih nogu. Kroz prozor se još uvek video blagi, umirujući sjaj fenjera u bašti, koji je treperio kao nežna uspavanka.

Mila je duboko udahnula i zatvorila umorne oči. Kapci su joj postali teški i prijatno topli. „Laku noć, Mrvice... laku noć, mala zvezdo...“ promrmljala je u jastuk.

Mačak je samo još jednom tiho uzdahnuo, a soba je utonula u najlepši, zvezdani san...