Zvezdana staza mačka Mrvice

U potkrovlju stare kuće, tamo gde krov miriše na suvu lipu, sedmogodišnja Mila spremala se za počinak. Njen mačak Mrvica, pufnast i siv poput jesenjeg oblaka, sa četiri snežnobele šapice, sedeo je na prozorskoj dasci. Mila je navukla rukave svoje tople pidžame i primetila nešto neobično. Svake večeri, tačno kada bi ulične svetiljke zažutele sokak, Mrvica bi podigao jednu belu šapu prema nebu. Izgledalo je kao da lovi nevidljive mušice, ali noćas je iz mraka doletela zlatna iskra.

Mila je tiho prišla prozoru. Mačak je pažljivo spustio šapu, a na njegovom mekom krznu zasijala je majušna zvezda. Nije peckala, samo je blago treperila, topla poput tek ispečenog keksića.

„Mrvice,” šapnula je Mila, „otkud ti to?”

Mačak je samo tiho preo, a zatim njuškom gurnuo staru drvenu kutijicu na stolu. Unutra je već dremalo pet malih zvezda, sakupljenih sa oluka gde su skliznule sa noćnog neba. Međutim, ova nova zvezdica nije želela u kutiju. Treperila je nemirno, čas bledoplavo, čas jarkožuto, ostavljajući sitan, svetlucavi prah po stolu.

„Izgleda da je zalutala,” reče Mila, posmatrajući zvezdicu koja se vrtela ukrug. „Ne zna gde joj je dom.”

Mila je obula svoje mekane sobne papuče. „Hajdemo, Mrvice. Moramo joj pomoći pre nego što noć odmakne.”

Mačak je gipko skočio na pod i poveo devojčicu niz drvene stepenice, pravo u tiho dvorište. Tamo je trava već bila vlažna od rose. Zvezdani prah je sa prozora padao pravo preko baštenske staze, ostavljajući sićušne svetleće tačkice. Mila i Mrvica pratili su taj blagi sjaj. Prvi trag ih je doveo do starog bunara obraslog bršljanom. U dubokoj vodi ogledao se Mesec, a na kamenoj ivici sijala je još jedna svetla mrvica.

Mila se nagnula, držeći nemirnu zvezdicu na dlanu. „Da li tvoje društvo spava ovde u vodi?”, upitala je devojčica.

Ali zvezdica je samo još jače zatreperila plavičastim svetlom i lagano se skupila, kao da joj je hladno. Bunar nije bio njeno mesto. Tada je Mrvica tiho mjauknuo i šapom dodirnuo tlo kraj leje sa noćurkom. Žuti cvetovi su bili otvoreni i mirisni, a na njihovim laticama ležao je drugi deo zvezdanog traga.

„Pogledaj, Mrvice! Trag ne ide dole, trag se penje!”, uzviknula je Mila tiho, da ne probudi komšije.

Trag praha vodio je pravo do starog oraha u uglu dvorišta. Njegove najviše grane dodirivale su sam rub neba. Mila i mačak su prišli deblu, ali grane su bile previsoke za devojčicu. Kako podići zvezdicu do vrha? Mila se na trenutak zabrinula, a onda se setila kutijice sa prozora i načina na koji je Mrvica hvatao iskre.

„Mrvice,” reče Mila s osmehom, „tvoje bele šape su najmekše na svetu, a ti se penješ bolje od svih.”

Devojčica je pažljivo spustila svetlucavu zvezdicu na mačkova siva leđa, gde se ona udobno ugnezdila u pufnasto krzno. Mačak se brzo i nečujno popeo uz hrapavu koru oraha. Sa najviše grane podigao je belu šapicu visoko prema zvezdanom jatu koje je na nebu imalo tačno jedno prazno, tamno mesto. Zvezdica se blago odgurnula, poletela poput zlatnog svica i uskočila pravo u svoj nebeski krevetac. Čitavo nebo je na trenutak tiho zatreperilo u znak zahvalnosti.

Mrvica je sišao niz stablo, protegao se i nežno očešao o Miline noge. Zvezdani prah u travi polako je gasnuo, pretvarajući se u obične kapi rose.

Zajedno su se vratili u toplu sobu u potkrovlju. Mila se uvukla pod debeli jorgan, a sivi mačak je skočio na podnožje kreveta, savivši se u mekano klupko. Njegove bele šapice bile su mirne. Kroz prozor je dopirao samo spokojan, daleki sjaj, dok je noć lagano njihala krovove. Sve zvezde su konačno bile na broju, i došlo je vreme za san.