Crveni šal malog ježa

U jednom mirnom, zelenom dvorištu, djevojčica Hana je tražila žute loptice maslačka. Trava je bila mekana i mirisna, a sunce je blago grijalo Hanine obraze dok je pažljivo koračala stazom.

Odjednom, iza velikog lista kupusa, nešto se polako pomaklo. Šuškalo je sasvim tiho: šuš, šuš. Hana je prišla bliže, čučnula u meku travu i pažljivo pogledala. Tamo je stajao mali, okrugli jež. Imao je crn nosić kao zrno bibera i sitne, sjajne oči koje su radoznalo treptale. Ali preko njegovih bodlji bio je omotan crveni vuneni šal. Bio je to tako dugačak šal da se vukao po travi daleko iza njega, ostavljajući svijetli trag u rosi.

Mali jež je napravio jedan korak, pa drugi, i onda — hop! Spotaknuo se o svoj dugački šal i sjeo u travu, vrteći zbunjeno glavicom.

Hana se nasmiješila, nagnula se prema njemu i tiho rekla: „Zdravo, ježiću. Ja sam Hana. Kako se ti zoveš?”

Mališan je podigao njuškicu i rekao tankim, zvonkim glasom: „Ja sam Bubo. Idem kući pod stari hrast, ali moj šal je previše dug i stalno mi smeta!”

Hana je pažljivo podigla kraj šala s mokre zemlje i nježno ga otresla. „Ja ću ti pomoći, Bubo. Držaću tvoj šal visoko da se više ne sapleteš.”

I tako su krenuli zajedno preko dvorišta. Bubo je tapkao naprijed svojim kratkim nožicama, a Hana je iza njega nosila mekani crveni šal, pazeći na svaki njegov mali korak.

Dok su prolazili pored lijehe sa zelenom salatom, začuli su sasvim tihi glas: „Ciju, ciju.”

Bila je to mala poljska mišica. Sjedila je na glatkom kamenu i puhala u svoje šapice. Hana je zastala i upitala: „Šta ti je, mišice? Zašto si tako tužna?”

Mišica je tužno odgovorila: „Hladno mi je za šapice, vjetrić je prohladan, a zrno pšenice mi je ispalo u travu.”

Jež Bubo se odmah okrenuo. Pokazao je na svoj dugački šal: „Uzmi malo mog crvenog šala! On je topao, mekan i ima ga dovoljno za sve nas.”

Hana je nježno omotala jedan kraj crvene vune oko hladnih šapica male mišice. Mišica se odmah ugrijala, veselo poskočila, zahvalno zacvrkutala i zaspala na mekom vunenom čvoriću. Šal je i dalje bio dovoljno dug za dugi put.

Bubo i Hana su nastavili dalje. Tapkali su korak po korak prema starom hrastu koji je širio svoje grane.

Kraj drvene ograde sjedila je mala kornjača. Noge su joj bile spore, a oklop sasvim hladan od duboke sjene. Bubo je veselo rekao: „Gledaj, Hana, i kornjači treba malo topline!”

Hana se nasmijala. Uzela je još jedan dio dugačkog šala i pažljivo ga prebacila preko oklopa spore kornjače. Kornjača je sada izgledala kao u pravom crvenom kaputiću. Polako je uvukla glavu, uzdahnula od miline i tiho zaspala na suncu.

„Vidiš, Bubo,” rekla je Hana radosno, „tvoj šal svima pomaže i nikome više nije hladno!”

Bubo je ponosno mrdnuo nosićem. Sada je šal bio kraći i lakši, taman koliki treba da bude jednom malom ježu. Nije više padao po travi niti se zapetljavao.

Uskoro su sretno stigli do cilja. Pod velikim, starim hrastom nalazila se mala kućica od suhog lišća. To je bio Bubov dom. Ispred vrata je mirisala svježa zelena mahovina.

Bubo se okrenuo prema Hani. „Hvala ti, Hana. Stigao sam kući, a moj šal je ugrijao cijelo dvorište.”

„Nema na čemu, Bubo,” odgovorila je Hana tiho.

Ježić se uvukao u svoje gnijezdo od lišća. Ostatak mekog crvenog šala povukao je preko svojih leđa, pokrio oštre bodljice i sklupčao se u toplu, mirnu lopticu. Njegov crni nosić je samo jednom uzdahnuo, pa se smirio u snu.

Hana je mahnula malom prijatelju. Sunce se polako spuštalo iza hrasta, a sjene su postajale duge i meke. U dvorištu je sve utihnulo. Mišica je spavala u vuni, kornjača pod svojim crvenim pokrivačem, a mali jež Bubo u svojoj kućici.

Laku noć, Bubo. Laku noć, malo dvorište.